Za početak, želim da kažem da je ovo moj lični blog u kojem se bavim svojim životom i onime što je u mom vlasništvu. Ne želim da komentarišem društvene, političke, ekonomske i druge 'velike' teme. I svakako ne želim da se bavim komentarisanjem rada nekih mnogo ozbiljnijih medija.
Ali kako su tzv. kuke dobrote nedavno postale 'IN' tema u Srbiji, koja je u svojoj suštini zapravo donekle bliska ideji koja stoji iza ovog bloga, ipak želim da odreagujem na jedan tekst koji mi već neko vreme izaziva knedlu u grlu.
U pitanju je tekst pod nazivom 'Kuke dobrote', objavljen na portalu Peščanik.
Želela bih da napomenem da protiv ovog portala, i njihovog rada, nemam ništa. Ovo je zapravo prvi tekst koji sam na tom portalu pročitala, a da me je uvredio, rastužio ili razočarao.
Elem, kuke dobrote
Koncept 'Ostavi ako ti ne treba, uzmi ako ti treba', na kome počiva ovaj sistem, sigurno vam je već poznat.
Kuke (odnosno čiviluci) su već postavljeni na mnogim mestima u mnogim gradovima, i tu su da bi građanima omogućili jednostavan način da stvari koje im ne trebaju (pre svega hranu i garderobu) učine dostupnima onima kojima su možda potrebne.
Koliko je ovaj sistem efikasan ili koristan, ostaje nejasno. Razlog za to je što kuke ne pripadaju nikome, i ne postoji statistika koja će nam pokazati koliko je gladnih našlo preko potrbnu hranu ili čistu odeću.
S tim u vezi, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da li ovaj sistem ičemu služi.
Ono u šta sam, pak, sigurna je da cela ova priča nikome ne smeta. (Osim ukoliko neko postavi pomenute čiviluke na vašu privatnu imovinu, a vi ih tu ne želite. Onda imate puno pravo da vam to zasmeta.)
Zašto je mene uznemirio pomenuti tekst?
Banalonost cele priče. Iz nekog razloga, autorka teksta je odlučila da 'oplete' po ovoj ideji. Što je, naravno, njeno pravo. Ali ono što ona u svom tekstu potencira kao nejveće mane 'kuka', su neke vrlo interesantne stvari.
Prva od njih je njihovo (iskrena da budem) pomalo nesrećno ime. Ali budimo iskreni - KOGA BRIGA? Nije kao da je iza ove priče stajao tim vrhunskih marketinških stručnjaka i da je njihov osnovni zadatak bio da smisle genijalni naziv za ovu ideju. Isto tako mi je teško da poverujem da je osoba koja im je ovaj naziv dala imala bilo kakvu zlu nameru.
Originalnost ideje. Ova ideja nije originalna ni nova. Oni koji su je započeli i koji je šire, nisu ni jednom jedinom rečju izjavili da su prvi koji su se toga dosetili, već su u medijima jasno rekli da su to uradili po uzoru na nekog drugog. Ipak, autorka teksta ih žigoše zbog njihove neoriginalnosti, i nazva ih 'kopirajterima na kreku'. Meni je to i više od žigosanja.
Za mene je to vređanje ljudi koji nikakvu zlu nameru nisu imali, nego su se usudili da pokušaju (slažem se, na vrlo skorman način) da nekome pomognu.
Humano i nehumano bacanje đubreta
Zašto su kuke humaniji način da ostavimo najugroženijima ono što bismo im, verovatno, svakako ostavili pored kontejnera?
Dakle, autorka smatra da je korišćenje kuka dobrote samo način da se osećamo dobro povodom sebe samih dok 'bacamo smeće'. Ja se sa tim ne bih složila iz nekoliko razloga.
Na primer, na papirima iznad ovih čiviluka se obično nalazi natpis 'Čista hrana, čista odeća'. Akcenat u mojoj glavi je na reči čista. Koju nekako ne mogu da povežem sa blizinom kontejnera. I mada mogu da se složim sa pomenutim tekstom da ostavljeni sadržaji mogu biti 'sumnjivog karaktera', nekako ipak verujem da to nije slučaj.
Jer za razliku od situacije kada ostavljamo i šta treba i šta ne treba pored kontejnera, mislim da ljudi imaju psihološku barijeru da ostave pokvarenu hranu na ovako jasno obeleženom mestu.
Za one koji nisu u toku, to je akcija kačenja improvizovanih kuka po zidovima i po drveću uz natpise KUKE DOBROTE, na koje je predviđeno da građani zainteresovani za to da budu dobri ostavljaju kese sumnjivog sadržaja, u kojima se nalaze razne nasumično svrstane potrepštine, a koje će “oni kojima je to najpotrebnije” naći i uzeti.
Druga bitna razlika jeste prost proces pražnjenja kontejnera. Sigurna sam da nisam jedina kojoj se desilo da iznese upotrebljive stvari sa planom da ih ostavi pored istog, kako bi ih neko, kome su eventualno potrebne uzeo, a da se baš u tom momentu pojavi kamion za odnošenje smeća. Da sam iste te stvari ostavila na za to predviđeno mesto, takva situacija se ne bi desila i dotične stvari možda ne bi završile na đubrištu.
Treći, i za mene najbitniji razlog je činjenica da kuke ljudima daju motivaciju. Verujem da mnogi koji su čuli za njih nisu ostali ravnodušni pred tom idejom, i da su spremni da, kada ih ugledaju, svrate u obližnju pekaru ili prodavnicu i ostave ponešto na njima.
Teško je biti fin
Još jedna od autorkinih teza u tekstu je da se ne treba zavaravati da smo ovakvim potezom preko noći (ili preko kuke) postali humani. Ili da je ovo zapravo koristan i održiv koncept. Ona navodi (i u pravu je) da ovakve sisteme ne treba uvoditi po principu 'divlje gradnje', već je za njih potrebna nekakva dozvola. Čak predlaže osnivanje timova volontera koji bi se ovako nečim bavili.
Ali znate šta: volonterizam nije mrtav u zemlji Srbiji. Naprotiv, postoje mnoge humanitarne, neprofitne organizacije koje se na ovaj ili onaj način bave pomagenjem različitim ugroženim grupama. A ipak mnogi od nas biraju da svoju humanost iskažu 'pored kontejnera'.
Čitajući razne forume i pokušavajuće da sama, za svoje lične potrebe, otkrijem gde je to najpametnije usmeriti stvari koje ne koristim, saznala sam da u narodu vlada potpuno nepoverenje prema institucijama koje se ovakvim poslom bave. Mnogi navode primere u kojima su njihove stvari završile u second hand prodanicama ili na pijačnim tezgama. Ja ne tvrdim da su ove izjave (meni nepoznatih ljudi sa interneta) istinite.
Ja samo mogu da kažem da postoji ogromno nepoverenje u ovakve institucije i njihovu sposobnost ili dobru volju da u okviru svog rada zaista pomognu svojim štićenicima.
I tako se ljudi odlučuju za oprobanu kontejnersku taktiku.
A to što je neko pokušao da taj poces učini za nijansu dostojanstvenijim, čistijim i ljudskijim nikako ne mogu da vidim kao razlog za osudu.
Ali da se vratimo na temu finoće i humanosti. Ostavljanje starih stvari i vekne hleba u vrednosti od 35 RSD nije čin humanosti. To je najnormalnije, najracionalnije i najprirodnije ponašanje. Ideja ovakvih akcija ne treba da bude u tome da nam omogući da budemo 'dobri' za dž. Ideja je da se ljudima olakša da urade ono što je najprirodnije uraditi.
A gde je tu mali čovek?
Umesto ovog inovativnog načina 'odlaganja smeća', autorka predlaže rešenje po kom bi država ili privatne agencije 'naterale' privatne preduzetnike koji su u mogućnosti da doniraju svoje proizvode.
Iako se radi o lepoj ideji, ne mogu da zamislim po kom principu bilo ko ima bilo koje pravo da od nekoga ZAHTEVA da se odrekne svoje privatne imovine i zarade iz 'humanitarnih' razloga. Koji ako su nametnuti nikako ne mogu biti humani.
Ali to nije ono što je najproblematičnije u ovom pristupu. Ono što je problem koji sve nas ponekad tišti i pitanje koji sami sebi postavljamo kada vidimo svoje najsiromašnje sugrađane, nije zašto marketinški magovi, umesto da rade svoj posao, ne primoravaju svoje klijente na humanost. Pitanje je, kako ja mogu da pomognem, kada i sam imam tako malo.
Odgovor možda ne leži u kukama dobrote. Ali ono što je sigurno, nakon sve medijske pompe i opšteg oduševljenja na društvenim mrežama, je da će bilo koji poziv na akciju (koji ne ugrožava naše preskromne mogućnosti), biti lepo prihvaćen u narodu. I zato vas molim, imajte obzira prema tom istom narodu, i ne pravite od nečeg lepog, prirodnog i normalnog, nešto ružno i 'sumnjivog sadržaja' .
Ova moja reakcija dolazi iz ugla običnog posmatrača. Nisam (do sada) ni na koji način uzela učešće u akiji vezanoj za kuke dobrote i ovaj tekst nisam shvatila lično. Shvatila sam ga kao jednu besmislenu kritiku kritike radi i osetila se obaveznom da dam malo drugačije viđenje na ovu temu.
Više o samoj akciji možete saznati na:
Comments
Post a Comment