Kako i zašto smo se odlučili za životno osiguranje

Pre nekog vremena sam pisala o tome kako i zašto smo se odlučili za stambeni kredit. Današnji post je prirodni nastavak i delimična posledica ove prve odluke.

Sa jedne strane, činjenica je da dok kod nas ljudi doživljavaju životno osiguranje kao neku vrstu prevare i prodavanja magle, na zapadu gotovo svi uplaćuju ovu uslugu. Bilo kako bilo, kada smo odlučili da podignemo stambeni kredit, suprug i ja smo rešili da želimo da uplaćujemo riziko životno osiguranje u periodu trajanja kredita.

Međutim, usled nesporazuma i čudnog spleta okolnosti, službenica u banci je napravila grešku i nije upisala da mi želimo osiguranje, tako da smo sasvim slučajno podigli kredit bez njega. U datom trenutku, ja sam imala jednu manju polisu koju sam uplaćivala od ranije i koja nije bila ni približna iznosu kredita.

I iskrena da budem - nisam se osećala sigurno i bezbrižno.

Ovo su pomalo teške teme o kojima niko od nas možda ne voli da čita i razmišlja, ali ja sam znala da ne mogu da budem mirna dok mi u malom mozgu vršlja taj crv koji kaže da u slučaju da se meni nešto desi moja porodica može da ostane na ulici.

I za mene je to bio glavni i dovoljan razlog da počenem da razmatram životna osiguranja.

Riziko ili štedno osiguranje?

Bilo je prvo pitanje koje smo postavili sebi. I mada me je onaj crvić podsetio na ideju sopstvene smrtnosti, zaključak koji smo doneli je da ćemo u trenutku otplate stana oboje biti u ranim četrdesetim godinama, tako da je verovatnoća da doživimo taj dan ipak prilično velika. 

Zbog toga smo za sada eliminisali riziko osiguranje. Za neupućene, ova vrsta osiguranja služi kako bi se pokrio preostali dug u slučaju smrti nosioca kredita. Pošto su banke prepredene i pametne i ne daju kredit baš svima, ova polisa nije preterano skupa (manje od 10 evra mesečno). Ujedno je i njeno pokriće mnogo manje.

Sa druge strane, danas su u ponudi interesantne kombinacije štednih životnih osiguranja. Ovakve polise pokrivaju nekoliko bitnih stvari: isplaćuju naslednicima osiguranu sumu u slučaju smrti, isplaćuju osiguranu sumu osiguraniku u slučaju nekih težih bolesti, a u slučaju da bezbedno stignete do kraja osiguranog perioda (tj. u takozvanom slučaju doživljenja) - isplaćuju vam nazad sve što ste platili uz određenu dobit.

Pošto sam ja poznati štediša, ova štedna kombinacija mi je delovala kao prava stvar za mene.

Štednja za stare dane

Ideja iza štednog tipa osiguranja je u tome što vi godinama izdvajate novac tako da se vremenom tu skpi fina suma. Osim toga, iz godine u godinu raste čuvena 'kamata na kamatu', tako da sve to zajedno za mene predstavlja solidnu količinu novca kojoj ću moći da se radujem u starosti.

Racionalno gledano, verovatno postoje bolji i isplativiji načini štednje i ulaganja, obzirom da se na ovaj način zarobljava velika količina novca na veliki broj godina. U mom slučaju, ovo je u redu, jer mi sa jedne strane odgovara mali rizik i siguran dobitak, dok istovremeno nemam bolju ideju za investiranje koja bi mi brže donela više novca :)

Iskreno rečeno, čak i kada budem imala tu ideju, uvek bih se opredelila da deo novca dugoročno uložim u ovakvu opciju sa niskim stepenom rizika.

Pobediti Mafija

I za kraj, najveći i najozbiljniji razlog za ovo je duševni mir. Ne samo da ne moram da brinem o finansijskoj situaciji svoje porodice, već znam i da ću u starosti imati solidnu ušteđevinu. 

To, naravno, ne znači da će sve što može da pođe naopako neće svejedno to i da uradi, ali nas iskustvo nekako uči da se problemi prosto 'lepe' jedan za drugi tako da ja više volim da idem utabanim i sigurnim stazama. Što bi se reklo 'ko se čuva i Bog ga čuva'.

Da bismo odredili sumu na koju želimo da se osiguramo, nas dvoje smo prvo odlučili koliko novca možemo da izdvojimo mesečno za ove svrhe. A onda smo podelili rizik tako što je svako od nas mesečno uplaćuje pola ove sume.

Odmah nakon prve uplate, kao da smo malo odahnuli i postali za nijansu bezbrižniji i opušteniji.

Šta vi mislite o ovoj našoj odluci? I da li sami uplaćujete osiguranje ili ne?