Declutter i 'možda' stvari

Svi oni među nama posvećeni pojednostavljivanju svog prostora i izbacivanju nepotrebnih stvari, znaju koji su to koraci za raščišćavanje :

1. Izvadite sve iz ormana/police/fioke

2. Prođite kroz sve stvari i odlučite da li želite da ih bacite, donirate ili zadržite

3. Vratite stvari koje zadržavate nazad.

Vrlo jednostavno, zar ne? Osim što se u drugom koraku često pojavljuju stvari za koje nismo baš 100% sigurni da li želimo da ih zadržimo. To su stvari koje čine 'možda' gomilu i često su uzročnik neuspeha naših declutter stremljenja.

Naime, vrlo često iz straha i nesigurnosti zadržavamo mnoge stvari koje nećemo zaista da koristimo. Prema njima ne gajimo jaka osećanja i ne možemo u datom trenutku jasno da osetimo da, ovo je super, sigurno ga zadržavam ili ne, ovo uopšte ne želim, proslediću ga dalje.

Ovde spadaju stvari koje će nam možda nekada trebati, koje ćemo možda nekako da iskoristimo ili osećamo grižu savest vezanu za njih. Sve ove stvari imaju tendenciju da se zatim zadrže u našim domovima i da tu, neupotrebljene i beskorisne, čame narednih meseci ili godina.

I ja mislim da je to dosta loša pojava. Jer ako u jednom trenutku odvojim veliku količinu svog vremena ne bih li nešto sredila, generalno imam želju i potrebu da to zaista i ostane sređeno u nekom razumnom periodu. A ako u startu ne napravim čiste rezove, mogu da očekujem da se ove 'možda' stvari tu zadrže duže nego što bih želela, istovremeno umanjujući efekte preduzete akcije.

Zbog toga sam vremenom razvila mehanizme i načine da se u najkraćem vremenskom roku odlučim da li je nešto vredno čuvanja ili ne.

Pravilo dva korišćenja

Moje pravilo dva korošćenja, znači da u najkraćem mogućem roku, pokušavam da upotrebim stvari sa 'možda' gomile. I to dva puta, kako bih bila 100% sigurna u svoj sud. Verujem da je najbrži način da saznam da li želim nešto da koristim u budućnosti da otkrijem da li to želim da koristim sada. 

Primera radi, kada sam prvi put radila declutter svoje garderobe, imala sam gomilu od desetak majica za koje nisam bila sigurna da li želim da ih zadržim. Sve one za koje jesam bila sigurna sam sklonila sa strane i nisam ih nosila nekoliko dana. Umesto toga sam forsirala nošenje onih sa 'možda' gomile. 

Oko 50% njih je odpalo posle prvog nošenja. Jednostavno sam bila zaboravila šta je to što mi kod njih smeta, i na prvo nošenje, ta mana se pokazala.

Ostalih 50% sam obukla još jednom kako bih bila sasvim sigurna. Tokom te akcije je otpala još polovina, tako da mi je ostalo samo 25% od početnog broja, a bila sam sigurna da je moja odluka zasnovana na činjenicama i da ništa nije otišlo ili ostalo bez dobrog razloga.

Taj sistem mi se veoma dopao, pa sam počela da ga primenjujem i na druge oblasti života. Primera radi, ako mi nije odgovaralo nešto od posuđa, pokušala bih da ga koristim češće i da utvrdim da li mi se zaista ne dopada ili sam prosto zaboravila da ga uključim u svakodnevno kuvanje.

Mislim da je ovaj sistem prilično dobar kako bismo se podsetili na to šta imamo i zašto ga ne koristimo. Jer neke stvari nam zaista ne odgovaraju, ali mi ne držimo uvek u glavi sve razloge zbog kojih se to dešava. 

Sa druge strane, neke stvari su nam zaista dobre i korisne, ali ih ne koristimo jer smo zaboravili na njih. Zbog toga je vrlo korisno napraviti ovakvu 'vežbu' s vremena na vreme i uveriti sebe da u svom domu držimo upravo ono što volimo i u čemu uživamo. Jer sve ostalo nema mnogo smisla.

Da li vi imate problema sa stvarima koje možda želite da zadržite ili sa lakoćom odlučujete o tome šta ostaje, a šta leti?